Da li su doživljaji posle zamiranja samo opsena uma ili istinski susreti sa onim svetom. Primeri koji opovrgavaju skepticizam naučnika.

      Milioni ljudi koji su bili na ivici smrti tvrde sa su napustili svoja tela i vinuli se u druge svetove. Postavlja se pitanje da li je to dokaz života posle smrti, ili su to samo poslednje iskrice misli umirućeg mozga?
    O mnogim predsmrtnim ili posmrtnim doživljajima govore razni stručnjaci. Među njima i londonski neurolog, dr Piter Fenvik, koji se posebno usredsredio na polesnike posle životno opasnih hirurških zahvata. On stalno proučava takve pojave.

Znatiželjan da sazna šta su videli, zapisuje izjave bolesnika koji su tokom operacije, ili posle nje 'doživeli' nešto neobično. Zasad on samo uzdržano izjavljuje da je prerano da bilo šta određeno kaže.
    Njegova koleginica, dr Sjuzan Blekmur, fiziolog i parapsiholog na Univerzitetu Tapadne Engleske u Bristolu, i sama je doživela izvantelesno, astralno putovanje. Zahvaljujući tome, odlučila se za proučavanje ljudskog uma na Oksfordu. Tokom svojih istraživanja postala je vrlo skeptična prema svim paranormalnim pojavama - lucidnim snovima, odvođenju ljudi od strane vanzemaljaca, kao i uzmenjenim stanjima svesti. Ona tvrdi da se mnoga posmrtna iskustva (NDE - Near death experiences) mogu objasniti pojavom anoksije, to jest nedovoljnog dotoka kiseonika u mozak. Kada mozak trpi zbog nedostatka kiseonika, on zadržava u sebi okvirne oblike sveta koji potiču iz sećanja, a ne iz prizora. Pa, ako su te slike imalo slične snovima i sećanju dotične osobe, onda se mogu videti i iz 'ptičije perspektive'.
    O njenim teorijama se, međutim, žestoko raspravljalo. Profesor Dejvid Fontana sa portugalskog Univerziteta u Minhu, ističe da su u mnogim posmrtnim iskustvima pojedinci govorili o prizorima koji su za njih bili potpuno novi i teško bi se mogli iskonstruisati iz memorije, ili mašte. Profesor Fontana ne govori napamet, već dokazuje to eksperimentima na dobrovoljcima. Kada bi ih zatvorili u odaje sa smanjenim dovodom kiseonika, njihove i fizičke i mentalne sposobnosti - uključujući i memoriju - bile su pogoršane. Neki su zatim izveštavali da su imali halucinacije, ali nijedan nije imao jasna predsmrtna iskustva.
    Dr Sjuzan Blekmur (slika levo) ne odustaje i tvrdi da je jasno da sama anoksija nije jedini način da se dođe u stanje NDE. Da odgovor možda leži u oslobađanju endorfina. To su supstance slične morfijumu, koje mozak proizvodi u trenutku stresa - dakle, one iste hemijske supstance koje izazivaju 'uzlet izdržljivosti' koji nas sprečava da osetimo neposredan bol posle loma kostiju, ili pri drugim povredama i udesima. Odatle proizilazi zaključak da, kada čoveku predstoji smrt, endorfin je prirodno uzglavlje za 'dugi san'. Tvrdnje o paranormalnim vizijama za vreme predsmrtnih doživljaja možda proističu od izmešanih izmišljotina, preuveličavanja i nagađanja - jer ljudi očajnički žele dokaz da život posle smrti postoji. Bar ovako tvrdi dr Blekmur.

VIZIJE PAKLA

    Ovaj argument o delovanju endorfina ima, međutim, i svoje slabe tačke. Ako mozak pokušava da nas poštedi bola, onda bi to svakako učinio projekcijom prijatnih vizija. Ali, nisu sva posmrtna i predsmrtna doživljavanja (NDE) privlačna - u mnogima se javljaju užasne vizije. Kao predsmrtni raj, nekima se javlja i predsmrtni pakao. Dr Moris Moulings, kardiolog, zabeležio je isvestan broj takvih viđenja kod svojih srčanih bolesnika. Oni su opisivali strahovite prizore posle kliničke smrti. Jedan od njih, 50-godišnjak, ispričao je kako se za vreme operacije našao iznad operacijskog stola, kada je odjednom snažno povučen u stranu, u mračno mesto ispunjeno reskim, vrelim vazduhom. Imao je osećaj da ga posmatraju neka čudovišta i demoni. Počeo je vikati da ga puste napolje. A, onda se opet vratio u svoje telo. Od tada, u njega se uselio nesnosan strah od smrti. Čak i spava uz upaljeno svetlo.
    Još više slabi argument o endorfinu ako se uzme u obzir 'uzlet izdržljivosti'. Kako profesor Fontana ističe, vrlo je mali broj snažnih sportista koji su doživeli 'uzlet izdržljivosti' zbog endorfina, tokom sportskih takmičenja - počev od ragbija, pa do maratona - a da su istovremeno doživeli i 'predsmrtna iskustva'.
    Iako je poznato da su neki sportisti, ili snažni mladi ljudi poput usamljenih pomoraca, ili planinara, izvestili o svojim NDE epizodama, svedočanstva navode na pomisao da je uzrok takvih iskustava pre vezan za početak smrti, nego za 'uzlet izdržljivosti'.
    Uzmimo samo slučaj planinara Džekvija Grivsa koji je 1994. godine pao u škotskim planinama i proveo 16 sati u ledenom kamenolomu. Naknadno se prisetio kako mu se činilo da se veoma čudno oseća: 'Kao da sam napustio telo i koračao kroz divnu plavu zemlju. Bilo je predivno. A više nisam osećao ni hladnoću'. Ovo iskustvo kao da je Džekviju udahnulo novu snagu, pa je od snega napravio sklonište koje mu je olakšalo da izdrži dok ga nisu našli spasioci.
    Predsmrtni doživljaji mogli bi se objasniti i kao halucinacija izazvana reakcijom mozga na droge, ili na trovanje kod oboljenja bubrega. Uzimajući u obzir i činjenicu da se morfijum i druga halucinogena sredstva primenjuju radi ublažavanja bolova, logično je pretpostaviti da oni izazivaju utiske koji se javljau za vreme NDE.
    Međutim, u mnogim takvim slučajevima narkotici ne igraju nikakvu ulogu. Prema izjavi Stivena Rajdenaora, korisnika narkotika, koji je pokušao da izazove svoje predsmrtne doživljaje upotrebom raznih drugih nedozvoljenih supstanci - nijedna od njih nije delovala.

USKRSNUĆE POSLE VIŠESTRUKE 'SMRTI'

    Ipak, ono što je doživeo gruzijski disident Radonaja Cotne Grigorjevič čini se da je upravo jedinstveni primer vizije 'života posle smrti' i potiskuje sve skeptične naučne tvrdnje.
    Kada su godine 1976. pripadnici KGB-a (specijalci Državne bezbednosti) napali Radonaja Grigorjeviča, nisu ništa propustili. Prvo su ga kolima oborili, a onda, u drugom naletu, pregazili. Telo mu je potom odneto u mrtvačnicu na brzo zamrzavanje kako bi se mogla izvršiti autopsija. Kroz tri dana patolog je započeo svoj posao. Ali, čim je zasekao tkivo, Radonaja je otvorio oči. Doktor ih je sklopio i nastavio sa rezanjem. Oči su se opet otvorile. Na lekarevo totalno zaprepaštenje, Radonaja je bio živ!?
    Još je neobičnija bila njegova priča kada se oporavio: dok je bio 'mrtav' obreo se u svetu svetlosti gde naučnim zakonima nema mesta. Mogao je da lebdi oko sveta, da prolazi kroz zidove, da čita misli ljudima i putuje kroz vreme. Lekari ga sigurno ne bi uzeli za ozbiljno da im nije pružio dokaze. Tokom svojih 'putovanja' čuo je iz obližnje bolnice plač novorođenčeta. Prozirući detešce svojom uvećanom sposobnošću opažanja, video je da ono ima slomljen kuk - o čemu doktori nisu imali pojma. Kad mu se povratila moć govora - tri dana nakon pokušane autopsije - prvo što je Radonaja Grigorjevič učinio bilo je da obavesti dotičnu bolnicu o stanju deteta. Jasno je da ni na koji način Radonaja nije mogao znati za postojanje tog deteta. I do danas, jedino objašnjenje za ovu misteriju ostaje ono koje je dao on sam.
    Grigorjevič Radonaja 'umro' je 1976. godine i o tome postoji fokaz - napisana sovjetska umrlica koja glasi: 'Radonaja Cotne Grigorjevič, umro 14.09.76... u 20. godini. Mesto smrti Tbilisi, Gruzinska Sovjetska Republika'. Uzrok smrti nije naveden, pošto se Radonaja povratio u život pre nego što je autopsija završena.
    Sada Radonaja Grigorjevič, pod imenom dr Džordž Radonaja, živi kao metodistički sveštenik u Teksasu i jedan je od mnogobrojnih ljudi koji tvrde da su imali iskustva s one strane smrti.
    Ako se svedu na osnovne postavke, ova iskustva javljaju se kada osoba zamre i stekne uvid, viziju zagrobnog života - pre nego što se povrati u život. Ova tvrdnja ima sve uslove da bude uspešna laža i paralaža, jer je jednostavna i nedokaziva, a svako želi da u nju poveruje. Ali, da li je to laž?
    Sama težina očiglednosti navodi da nije. Samo u 1992. godini statistika obelodanjuje da je trinaest miliona ljudi u Americi prošlo kroz neki oblik NDE. A ispitivanja su otkrila da imaju milioni sličnih slučajeva u drugim zemljama sveta. Značajno je što oni daju poprilično sličan opis doživljavanja - bez obzira na religiju ili lična verovanja.
    Parapsiholog Ričard Bronton kaže sledeće: 'Iskustvo kliničke smrti je ono prelazno stanje koje je zajedničko mnogim parapsihološkim iskustvima. Nema sumnje da se ono događa, ali šta predstavlja - to ostaje sporno'.
    Standardno iskustvo kliničke smrti započinje napuštanjem umirućeg tela i sagledavanjem sveta iz ptičije perspektive. Zatim se ulazi u mračni tunel na čije m je kraju bleštava svetlost. On, ili ona, ulaze u ovu svetlost gde ih preplavi osećaj spokoja, često združenog sa pojavom božanske prilike. Za poneke, međutim, ova slika ima odlike pakla. Pošto uđu u svetlost, postavljaju im se pitanja: šta su naučili, kakva su zla počinili, a onda im se kaže da, pošto još nisu izvršili sve 'zadatke', moraju se vratiti u svoja tela. Iako nevoljno, oni ipak poslušaju i vraćaju se u zemaljski život, u kojem više ne osećaju strah od smrti, a dotadašnja zainteresovanost za materijalne stvari pretvara se u sklonost ka duhovnosti i brizi za druge.
    Sličnost iskustva navodi na zaključak da se nešto stvarno zbiva, ali pitanje ostaje: je li to duhovni preobražaj ili samo rezultat fizičke promene?

TUNEL SVETLOSTI

    Uobičajeno se predsmrtna doživljavanja objašnjavaju anoksijom - nedostatkom kiseonika u mozgu. Kako se količina kiseonika smanjuje, signali u mozgu postaju neobuzdani, besomučni i uzbuđujući. Posledično, to deluje na normalnu funkciju vizuelnog sistema. Više ćelija prijanja uz centar vizuelnog polja, a manje uz periferiju. Pošto ćelije u centru šalju nadražujuće signale, stiče se efekat tunela: svetlost je u centru, a prema ivicama bledi i prelazi u tamu. Kompjuterske simulacije ovog procesa proizveo je molekularni fiziolog sa Maks Plankovog instituta u Nemačkoj. Ova simulacija pokazuje da - kako se smanjuje količina kiseonika - ćelije na periferiji to prve osete. Kao rezultat toga, bela svetlost u centru - ili 'kraj tunela' - čini se kao da postaje bliži.
    To bi bilo fiziološko objašnjenje. Ali, šta je sa svim onim što dolazi posle, sa vizijama prelepih (ili pakleno užasnih) predela, anđela ili demona, pokojnika... Kako objasniti susrete i razgovore, objašnjenja, pouke, neobjašnjiva isceljenja tela...? Rekli bismo da sve to više nije doživljaj već zamrlog mozga, nego besmrtne duše koja i mozgu i celom telu daje život kad je unutra, a kad izađe onda opet predstavlja naše biće, samo oslobođeno fizičke odeće - to jest, našeg tela.

ČUDOTVORNO ISCELENJE

    Slučaj P.M.H. Etvoter (slika dole levo) takođe je veoma zanimljiv. Godine 1977. imala je spontan pobačaj tokom kojeg je doživela tri predsmrtna iskustva. Danas je ona vodeći istraživač NDE fenomena. O tome ona kaže:
    'Ja sam nadživela to iskustvo. Vratila sam se u život. Dok sam bila 'mrtva', doživela sam nešto sasvim neobično, što daleko premašuje moja shvatanja, čak i sposobnost da to artikulišem, ili poverujem u to. Iskusila sam i onu drugu stranu - prošla sam kroz smrt. Retko kad više govorim o tome. Sećanje je do te mere ispunilo moje biće da mi se ponavljanje čini preteranim i nepotrebnim. Ali, ne mogu da zaboravim. Pokušala sam da ubedim sebe da je to bio samo san, ali znam da nije. Kao da sam bila pod narkozom, a ipak taj uzlet ne može se sa ničim uporediti. Mi koji smo to preživeli kao da smo okusili delić tajne kosmosa. Moj život je danas opušten i radostan - tačno suprotan onom prethodnom, koji je bio pun stresova, naprosto napregnuto bitisanje'.
    Iskustvo mlade arapske devojke Durdane Kan još je čudnije. Kada je imala samo dve godine imala je predsmrtno iskustvo. Slika koju je naslikala ilustruje ono što je tada videla. Iskustvo u tako mladom dobu isključuje tvrdnje da su ti doživljaji fantazije zasnovane na sećanjima iz prošlosti, ili na pročitanim opisima presmrtnih iskustava. Osim, ako je ova slika nastala kao sećanje na neko od prošlih života Durdanine duše. Ali, onda to opet znači da život ne prestaje fizičkom smrću.
    Melen-Tomas Benedikt, (slika desno) filmski snimatelj uboleo je od neizlečivog raka. 'Umro je', a zatim 'doživeo' 90-minutno posmrtno iskustvo. Za to vreme imao je standardne pojave NDE pre nego što se povratio u život. I ovaj slučaj bi se možda mogao naučno osporiti, da nije jednog uzgradnog detalja - kad je oživeo, njegov 'neizlečivi' rak potpuno je isčezao iz tela!
    Benediktov oporavak usredsređuje pažnju na činjenicu da je moguć mentalni fenomen, to jest da NDE može da izazove i fizičke promene. U dve nezavisno vođene istraživačke studije zaključci ukazuju na široku raznovrsnost sličnih posledičnih efekata u 80 do 90  odsto odgovora. Tu spadaju i sledeće novonastale pojave: povećani broj alergija, snižen krvni pritisak, nepodnošenje glasnih zvukova i prejake svetlosti i osetljivost na korišćenje hemikalija u domaćinstvu.
    Ista ispitivanja dala su podatke i o osetljivosti na elektricitet. Među odgovorima je oko 35 odsto onih kojima sijalice eksplodiraju, 20 odsto onih kojima se odjednom pokvare kompjuteri, a TV smetnje javljaju se u 54 odsto slučajeva. Ima i drugih simptoma - kao što su prestanak rada časovnika ili prekid telefonskih veza.

OŽIVELI MRTVACI

    Termin 'predsmrtna iskustva' dovodi u žižu problem fenomena: da li oni koji to dožive 'umiru', ili samo ne pokazuju više znake života? Slučajevi kada lekari pogrešno dijagnostificiraju smrt češći su nego što se misli.
    Dana 2.decembra 1995. kineske novine donele su vest o 'uskrsnuću mrtvaca', 81-godišnje starice koju su upravo nameravali da kremiraju. To se dogodilo kada je Zue Sandšim već bila na transportnoj traci koja vodi u peć. Radnici su zaustavili traku pošto su primetili da se njena desna ruka pomerila.
    Godine 1992. 71-godišnji Londonac proglašen je mrtvim usled gušenja pilećom kosti. Tri dana po njegovoj sahrani grobari su čuli lupu kraj njegovog groba i otkopali ga. Čovek je bio živ - ali je potom imao velike muke i gudo je vodio borbu da ubedi vlasti i svoju porodicu da je on ono što jeste.
    Tragičan slučaj desio se 1986. godine u Genhajmu, u Nemačkoj. Posle spuštanja kovčega sa umrlom ženom, grobari su počeli ašovima zatrpavati raku. Odjednom su začuli lupkanje. Osluškivali su desetak minuta. Kucanje je bivalo sve slabije, a onda je prestalo. Grobari su nastavili svoj posao i pokrili grob nesrećne žene za koju nisu imali samilosti, niti hrabrosti da podignu i otvore kovčeg.

GDE JE ISTINA?

    Pa, šta je onda istina? Jedino smo sigurni da će nam sve biti poznato onog dana kada umremo. Nauka može samo da govori o anoksiji, narkoticima i endorfinu, koji mogu da se uzmu u obzir u mnogim iskustvima, ali ne mogu da objasne 'paranormalne' anomalije. Na primer, kako je Radonaja Grigorjevič mogao saznati za kuk novorođenčeta? I šta se zbilo sa rakom u završnoj fazi kod Melena-Tomasa Benedikta? A ima ih bezbroj sličnih slučajeva.
    Nepobitno je da su se ovi doživljaji stvarno desili, ali kakav zaključak možemo iz toga da izvučemo? Činjenice ukazuju da sva predsmrtna, ili 'posmrtna' iskustva, imaju sličan sadržaj - bez obzira na religiju ili kulturu tih ljudi. Da li su onda ova iskustva rezultat 'uzleta' svesti iz tela pred nadolazećom smrću? Ako jeste, može li se onda ovo uzvišeno stanje svesti smatrati našim psihičkim sposobnostima?   
    U knjizi 'Smrt i svest', parapsiholog Dejvid H.Land napominje da bi 'iskustva stanja psihe bila jasnija kada se uticaj mozga smanjuje, a onda savim i prestaje'.

To se dešava za vreme predsmrtnog doživljavanja - svest produžava dalje kada fizičko telo (uključujući i mozak) postaje suvišno.
    Najzad, možda su skeptici ipak u pravu: predsmrtna iskustva mogu ipak biti rezultat našeg umirućeg mozga. Ali, ako umirući mozak budi naše psihičke sposobnosti, onda onaj koji doživi predsmrtna iskustva ima uvid - ne u život posle smrti, već u svoja, obično uspavana, psihička čula. U tom slučaju - mada nam predsmrtna iskustva ništa izvesno ne kazuju o životu posle smrti - ona nam otkrivaju nešto mnogo fascinantnije o samom životu. A, to opet znači da je život nešto daleko složenije, sveobuhvatnije i moćnije od onoga kako ga medicina, i nauka uopšte, prikazuju i shvataju.

KROZ TUNEL U SVETLOST

PUT U DRUGU
STVARNOST

      Zamrlost, klinička smrt, putovanje na drugi svet ili doživljaj tik do smrti (NDE - near death experience) samo su neki od naziva za fenomen u kojem neka osoba doživljava izlazak iz obolelog ili teško povređenog tela i odlazi 'tamo', da bi se, spontano ili po nalogu nekih bića, ponovo vratila u telo.

    Ta iskustva mogu se manifestovati na sledeće načine: osećajem izlaska iz vlastitog tela, osećajem mira i odsustva bola (za vreme nečega što bi u stvari trebalo biti bolno), osećajem smirenosti, osećajem brzog uzleta u Nebo, osećajem ulaska u neko tamno područje ili tunel, doživljajem sastajanja sa umrlim prijateljima i rodbinom koji se 'kupaju' u svetlosti, doživljajem susreta sa vrhovnim bićem, retrospektivom vlastitog života koja se pred očima odvija kao kakav film i osećajem nevoljnosti da se vrate u život živih.
    Ove i druge karakteristike fenomena kliničke smrti (NDE) spominje u svojim knjigama doktor Rejmond Mundi, navodeći pritom mnogo iskustava svojih pacijenata. Možda bi se moglo reći da su od svih iskustava najinteresantnija iskustva - dece.

MORAŠ SE VRATITI

    Zanimljiv je, na primer, slučaj dečaka koga je, dok je vozio bicikl, pregazio automobil, a čije je NDE iskustvo imalo mnoge prethodno navedene karakteristike tog fenomena. Doktor Mudi je sa dečakom Džejsonom razgovarao kada je ovaj imao 14 godina, odnosno tri godine posle preživljene nesreće. Testovi su pokazali da Džejson nije pretrpeo nikakve povrede mozga. A kako je sam doktor Mudi zaključio, svi dečakovi odgovori na njegova pitanja bili su vrlo lucidni. Evo Džejsonove priče.
    'To se dogodilo kad sam imao jedanaest godina. Dobio sam za rođendan novi biciklo. Kada sam se sutradan vozio, nisam video da nailazi automobil i bio sam pregažen. Ne sećam se samog gaženja, odnosno udarca. Sećam se samo da sam odjednom gledao iz visine na samoga sebe. Video sam vlastito telo ispod bicikla i da mi je jedna noga slomljena i da krvari. Tačno se sećam da sam video da su mi oči zatvorene. Sve to gledao sam odozgo.
    Lebdeo sam u vazduhu otprilike metar i po iznad vlastitog tela, oko kojeg se okupilo mnogo ljudi. Jedan čovek iz gomile pokušao je da mi pomogne, a malo kasnije stigao je automobil hitne pomoći. Čudio sam se zašto su svi ti ljudi tako zabrinuti, jer sam se ja dobro osećao. Gledao sam kako stavljaju moje telo u automobil hitne pomoći. Pokušao sam im reći da to nije potrebno jer se osećam dobro, ali me niko nije čuo. Čuo sam šta govore. 'Pomozite mu - rekao je jedan. Mislim da je mrtav, ali ipak pokušajmo'.
    Automobil je krenuo, a ja za njim. Neprestano sam ga sledio lebdeći iznad njega. Mislio sam da sam mrtav. Malo kasnije našao sam se u jednom mračnom tunelu na čijem se drugom kraju videla svetlost. Dobio sam utisak da se tunel strmo uspinje. Najzad sam izašao na njegovu drugu stranu. U svetlosti koja je vani vladala bilo je mnogo ljudi, ali nijednog nisam poznavao. Rekao sam im šta mi se dogodilo, a oni su mi rekli da se moram vratiti. Tvrdili su da još nije vreme da umrem i da se moram vratiti roditeljima i sestri.
    Ostao sam u svetlosti dugo ili mi se bar tako činilo. Osećao sam da me tamo svi vole, da su svi srećni. Mislim da je ona svetlost bila Bog. Ovaj se tunel spiralno dizao poput nekog vrtloga. Nisam znao zašto sam u tunelu i kuda idem. Moja jedina želja bila je da dođem u onu svetlost. A kada sam došao, više se nisam hteo vratiti. Gotovo sam zaboravio na svoje telo.
    Dok sam se uspinjao onim tunelom pomagale su mi dve osobe. Video sam ih tek kada su zajedno sa mnom izašle na svetlost. Bile su sa mnom tokom čitavog puta. Rekle su mi da se moram vratiti tamo odakle sam došao. Vratio sam se kroz onaj tunel i tako stigao u bolnicu gde su se dva lekara trudila da me ožive. Video sam vlastito telo na bolničkom stolu i bilo je poplavelo. Ali, ja sam znao da ću se vratiti u život jer su mi to rekla ona bića iz svetlosti.
    Lekari su bili zabrinuti, pa sam im pokušao reći da sam u redu, da nema razloga da budu zabrinuti. Jedan lekar je prislonio na moj grudni koš nešto nalik na dve lopatice i moje telo se trgnulo od udara struje. Kad sam se probudio rekao sam tom lekaru da sam video kako je one lopatice prislonio na moj grudni koš. Pokušao sam to isto reći i mojoj majci, ali me nisu hteli saslušati. Naprosto mi nisu verovali.'

LJUBAV JE NAJVAŽNIJA

    Tada je doktor Mudi upitao dečaka: 'Džejsone, šta ti misliš o svemu tome? To se dogodilo pre tri godine, pa mi sada reci da li te je to što si doživeo na neki način promenilo i šta ti misliš, šta je to sve značilo?' Džejson je odgovorio: 'Dakle, moram priznati da o tome mnogo razmišljam. Mislim da sam tada zaista umro, pa mi se pružila prilika da vidim mesto gde svi odlaze kad umru. Ja se ne bojim umreti. Tamo sam shvatio da je od svega najvažnije da volite druge ljude dok ste ovde na zemlji i dok ste živi.
    Lane je umro je dan dečak iz mog razreda. Imao je leukemiju. Niko nije hteo o tome razgovarati, ali sam im rekao da je donu dobro tamo gde je sada i da smrt nije ništa veliko. Ispričao sam im šta sam doživeo kad sam umro'. Doktor Mudi je potom zapitao dečaka: 'Da li si zapazio bilo šta u vezi sa ono dvoje ljudi koji su te vodili kroz onaj tunel'?
    Džejson je nastavio: 'Oni su me dočekali u tunelu i pomogli mi da prođem kroz njega. Zapravo, nisam znao gde se nalazim, a svakako sam hteo stići do svetlosti koja se nazirala na kraju tunela. Moji vodiči rekli su mi da će sve biti u redu i da će me oni odvesti do svetlosti. Osetio sam veliku ljubav prema njima. Nisam im video lica, nego samo siluete. Lica sam im video tek kad smo izašli iz tunela. Ono što sam tamo ugledao teško je objasniti, jer se jako razlikuje od ovog sveta. Nemam reči kako da to sve opišem. Ti ljudi izgledali su kao da na sebi imaju jako belu odeću. Sve je bilo jarko obasjano'.
    Doktor Mudi zapitao je Džejsona da li je sa njima razgovarao i šta su mu rekli. 'Uopšte nismo razgovarali. Stvar je u tome da sam pogađao njihove misli, a oni su pogađali moje'. Doktor Mudi prekinuo je dečaka pitanjem: 'Rekao si mi u jednom našem razgovoru da si tada umro. Možeš li mi reći nešto pobliže o tome'? Džejson je odgovorio: 'Mislite onda kad sam lebdeo iznad automobila hitne pomoći? Dakle, gledao sam prema dole, lebdeći izbad tog automobila. Znao sam da je moje telo u automobilu, a da sam ja iznad njega. jedan od ljudi iz hitne pomoći rekao je da mu se čini da sam mrtav, a kad sam pokušao da sa njim razgovaram, niko me nije čuo, pa mi je bilo jasno da sam zaista mrtav. Čim sam shvatio da sam mrtav, otvorio se ispred mene onaj tunel i ugledao sam onu svetlost na njegovom drugom kraju. Čim sam ušao u tunel začulo se ono šištanje vazduha. Unutra je bilo zabavno. Lepo je bilo u tunelu'. 

NE SVAĐAM SE

    Po mišljenju doktora Rejmonda Mudija, gotovo sva deca imaju lepa ugodna sećanja na doživljaj NDE, a veoma često ona zavole one sa kojima su se sreli 'na drugoj strani'. Većina dece sa iskustvom kliničke smrti, po mnogim pokazateljima, kada odrstu postaju dobri ljudi, srpljivi i tolerantni. Jedan stari pacijent koji je kao dete doživeo NDE ispričao je doktoru Mudiju:
    'Nikada ne sudelujem u porodičnim svađama i svađicama kao moja braća i sestre. Moja majka kaže da se ja tako ponašam zato što posedujem 'viša saznanja'. Možda ima pravo. Zapravo, ja naprosto znam da ništa zbog čega se prepiremo nema nikakvu stvarnu važnost. Nakon susreta sa bićem sazdanim od svetlosti ja znam da nikakve svađe nemaju smisla, i zato, kad u porodici izbije svađa ili prepirka, ja se naprosto povučem i čitam neku knjigu, puštajući druge da bez mene rešavaju svoje probleme. Moj problem već je rešen. Tako se ponašam i tako postupam i danas - više od trideset godina nakon onog doživljaja'.
    Poznati bostonski istraživač fenomena 'tik do smrti', doktor Dejvid Hercog, izneo je jednom prilikom iskustvo šestomesečne bebe koje je kod nje kasnije, u određenim situacijama, izazivalo traumatičan strah. Zbog čega se to događalo?
    Prema rečima doktora Hercoga, šestomesečna devojčica primljena je na Odelenje za intenzivnu negu, sa teškom bolešću. Odmah su joj dali potrebnu terapiju, između ostalog kiseonik za stabilizaciju stanja, pa se ona nakon kratkog vremena oporavila. Međutim, kasnije kada je dorasla do igre, devojčicu bi uhvatio paničan strah kad su je braća i sestre, u jednoj robnoj kući, pokušali naterati da se provuče kroz tunel namenjen zabavi dece. Dr Hercog, koji je identifikovao devojčicin strah kao 'tunelsku paniku', kaže da se to sa njim dogodilo još nekoliko puta. Sudeći po izjavi njene majke, u takvim epizodama devojčica govori grozničavom brzinom, pokazuje da je veoma uplašena i stiče se utisak da ona taj ili nekakav drugi tunel dobro poznaje od ranije.
    Kada je devojčica imala tri i po godine i kad joj je majka rekla da je baka na smarti, devojčica ju je zapitala: 'Hoće li baka morati da prođe kroz onaj tunel u robnoj kući da vidi Boga ?!!!'
    Doktor Hercog savetuje da se u ovakvim slučajevima pomogne detetu da izrazi svoje emocije i shvati svoje reakcije na prošle traumatične doživljaje, što bi mu omogućilo da se reši svojih strahova i oslobodi se posledica trauma. Zapažanje stručnjaka koji se bave fenomenom 'tik do smrti' - NDE, pokazuju da deca mlađa od sedam godina gledaju na smrt kao nešto privremeno, kao na kakav izlet ili letovanje, to jest, smrt za njih predstavlja nešto odakle će se vratiti. Od sedme do desete godine smrt je za decu magični pojam. Tek u narednih nekoliko godina deca shvate da smrt znači organsko raspadanje tela. Deca od sedme do desete godine personificiraju smrt. Zamišljaju je kao neku vrstu nemani koja će ih pojesti. Misle da se smrt šunja i skriva u mraku i da se od nje, kad dođe, može pobeći.
    U svakom slučaju, dečje poimanje smrti veoma se razlikuje od poimanja odraslih. Mnogi stariji ljudi, na primer, boje se potpunog gašenja i nestanka svesti, druge najviše plaši bol za koji veruju da će doživeti dok budu umirali. Neki se boje biti sami ili biti daleko od prijatelja i rodbine, a neki se plaše paklenog ognja i večnog prokletstva. Postoje i oni koji se boje gubljenja kontrole koju donosi smrt, boje se da više neće moći upravljati svojom firmom, neće moći voditi svoju porodicu itd. A neki osećaju primitivni strah od raspadanja vlastitog tela.
    Po pravilu, deca ili odrasli koji dožive iskustvo kliničke smrti ne osećaju nijedan od prethodno navedenih strahova.Malo se boje smrti i često sa nostalgijom govore o onome što su doživeli kad su dospeli 'tamo iza'. Neka deca kažu da bi se htela 'vratiti svetlosti'.

POSTAJU POLJI

    Jedno od ove dece, devetogodišnja devojčica Nina, doživela je kliničku smrt za vreme operacije slepog creva. Hirurzi su se odmah bacili na posao da je povrate u život, a ona je sve to gledala sa jedne tačke izvan vlastitog tela. Kasnije je ispričala sledeću priču:
    'Čula sam kako su lekari rekli da se moje srce zaustavilo, ali sam se u tom trenutku nalazila ispod samog plafona i gledala ih odatle. Sa tog mesta sve se lepo videlo. Lebdela sam ispod samog plafona i kad sam spazila vlastito telo nisam ga odmah prepoznala. To se desilo malo kasnije. Otišla sam u čekaonicu i tamo videla majku kako plače. Zapitala sam je zašto plače, ali me ona nije čula. Lekari su mislili da sam mrtva.
    Malo kasnije prišla mi je neka lepa gospođa i pomogla mi, jer je znala da sam uplašena. Prošle smo zajedno kroz tunel i popele se na nebo. Tamo ima predivnog cveća. Srela sam Boga i Isusa. Oni su mi rekli da se moram vratiti majci, jer je nesrećna. Rekli su mi i da moram dovršiti svoj život. I tako sam se vratila i probudila.
    Tunel kroz koji sam prošla bio je veoma dug i veoma mračan. Ali, kroz njega sam prošla veoma brzo. Na drugom kraju tunela bila je svetlost. Kad sam je ugledala, bila sam veoma srećna. Još dugo posle ovog dooživljaja želela sam da se tamo vratim.

I danas želim da se vratim toj svetlosti kad jednom umrem... Svetlost je bila veoma blistava'.
    Kada osobe koje su doživele iskustvo bliske smrti kažu da su izgubile strah od smrti, najčešće time hoće reći da se više ne boje nestanka svesti i gubljenja svoga 'ja'. To, međutim, ne znači da žele umreti u neko dogledno vreme. Kažu nešto sasvim drugo: da je ono što su doživeli učinilo njihov život bogatijim i punijim nego što je bio pre. Zbog toga oni posle takvog iskustva žele više nego ikad da žive.

TAJANSTVENI PUTEVI LJUDSKE DUŠE

SVEST IZVAN TELA

      Profesor hirurgije doktor Šervin Nuland napisao je knjigu: 'Kako umiremo'. To je zapravo knjiga o tome kakvi biološki procesi prethode potpunom gašenju života i kakve osećaje pri tome imaju samrtnici.
    Prema svetskim statističkim izveštajima, najčešći uzrok smrti u industrijski razvijenim zemljama jesu oboljenja srca i krvnih sudova. Zatim slede kancerogena oboljenja i posledice poremećaja organa za disanje i varenje. Fiziološki uzrok smrti u svih tih oboljenja je istovetan. Bilo da je u pitanju zapaljenje pluća, srčani udar ili rak - smrt nastupa kada srce i mozak više nisu dovoljno snabdeveni krvlju, čime prestaje dovod kiseonika i ostalih sastojaka naophodnih za funkcionisanje organizma.
    Kada srce otkaže, onda su tome uzrok zakrečenja koronarnih arterija. Arteriosklerozu izazivaju: preterano pušenje, masna jela, nedostatak kretanja, visok krvni pritisak, ali i faktori nasleđa. Ako se delić krečnjačke naslage otkine, ili ugrušak (tromb) dospe u glavnu srčanu arteriju, zbog nastalog zapušenja može doći do obamrlosti srčanog mišića. Tada se poremeti normalni srčani ritam i ubrzo potom nastupa takozvana klinička smrt. Lekari onda postupaju dramatičnim akcijama spašavanja: kroz dušnik upumpava se kiseonik u pluća ili se metalne elektrode stavljaju na grudi i putem električnih udara pokušava se obnoviti ravnomeran rad srca.


    Ukoliko mozak duže od četiri minuta ostane bez kiseonika, započinje odumiranje moždanih ćelija. Ali prema najnovijim saznanjima to ne znači nepovratni prestanak svih životnih funkcija. Naime, srce može i bez funkcionisanja mozga izvesno vreme samostalno da održava krvotok i razmenu materija.
    Ljudski organizam neopozivo je mrtav kada srce više ne može da se oživi i definitivno prestaje da kuca. Tome često prethodi takozvana agonija. Ta grčka reč zapravo označava borbu. Samrtnik pokušava svim ostacima snage da se suprotstavi smrti pokazujući time neuništivu volju za životom. Često se grudni koš i ramena umirućih poslednji put podignu, a zatim telo, uz zadnji izdisaj, konačno klone. Kada zenice samrtnika više ne reaguju na zrak usmerene svetlosti baterije već se pretvore u velike crne krugove i ukoče - borba za život je okončana.
    Prvo odumiru moždane, a poslednje odumiru ćelije vezivnog tkiva. Na licu se pomalja sivkasto bleda maska smrti. Funkcionišu još jedino procesi koji se odvijaju bez dotoka kiseonika: jetra, na primer, može i nadalje da prerađuje alkohol. No uprkos narodnom verovanju, kosa i nokti više ne rastu. Dva do šest sati posle smrti nastupa takozvana mrtvačka ukočenost kao posledica gomilanja kiselih otpadnih produkata u mišićima.
    A nakon dva do tri dana ta ukočenost mrtvaca prestaje. Posle prva 24 sata već se naziru znaci raspadanja. Vene i trbuh poprimaju zelenkastoplavu boju. Širi se miris sumpor-vodonika kao propratni produkt truljenja. U početku ti gasovi podsećaju na pokvarena jaja, pri većim koncentracijama su slatkastog mirisa, a ako se udišu, mogu biti opasni po život. Prepušteno raspadanju telo poprima jarke boje, ljubičastu, zelenu, crvenu, otrovno žutu i blistavo crnu. Koža počinje da se ljušti, na licu se javlja samrtno keženje, a telo se postepeno pretvara u prah.


    Tom procesu rastakanja i raspadanja podležu svi živi organizmi. Stoga to izaziva razumljivi strah i zebnju. Ali kako živ čovek doživljava proces umiranja? Šta osećamo kad nam se bliži samrtni čas? Nigde to nije do u tančine verodostojnije opisano nego u Tibetanskoj knjizi mrtvih. Budistički kaluđeri svojim su učenicima diktirali šta su osećali dok su umirali.
    U prvoj fazi samrtniku otkazuju čulo vida i sluha. Više nije u stanju da poima reči, a predmete sagledava samo prema oblicima. Čula njuha, ukusa i pipanja takođe slabe i postepeno odumiru. Samrtniku ponestaje sva snaga - više nije u stanju da glavu drži uspravno, oseća kao da ga pritiska neki neizmerni teret, svaki položaj mu je težak. S mukom otvara i zatvara oči. Svest mu se povremeno gubi. Zatim više ne uspeva da kontroliše odliv tekućina iz organizma. Nos počinje da mu curi, oči obilno suze, izlučuju se urin i fekalije. Jezik se u ustima ukruti, a grlo suši, samrtnik se guši i javlja se neugasiva žeđ. Telo zahvata drhtavica, smenjuju se osećaji hladnoće, jeze i vrućine. Samrtnik je nervozan, razdražljiv i nezadovoljan.
    U narednoj fazi usta i nos potpuno presuše, samrtnik više nije u stanju da guta niti pije, otkazuje varenje. Ruke i noge počinju da se hlade, telesna temperatura opada. Samrtnik više ne raspoznaje ni svoje najbliže. U poslednjem stadijumu života samrtnik teško diše: udisaji su sve kraći, izdisaji traju sve duže. U tom stanju javljaju se vizije, pozitivne ili negativne, u zavisnosti kakav nam je bio život. Najzad uslede tri duga, zadnja izdisaja i iskra života se gasi. Proces umiranja je, prema 'Knjizi mrtvih' obrnut rađanju: naši čulni oseti umiru jedan za drugim.


    Ljudi koji su se našli u stanju kliničke smrti, a koje su lekari ponovo povratili u život, kazuju da su smrt doživeli kao fantastičnoi lep doživljaj i da više ne osećaju strah od ponovnog umiranja. (Sve te priče biće objavljene u ovoj rubrici)
    Psiholog Kenet Ring (slika levo) intervjuisao je na stotine pacijenata koji su preživeli kliničku smrt i utvrdio da postoji nekoliko faza tog stanja.
    U prvom stadijumu ljudi kao da lebde nad sopstvenim telom obuzeti osećanjem spokoja, vedrine i vitalnosti.
    Zatim prolaze tunelom ili zonom mraka i kreću sve brže ka nekoj blagodatnoj svetlosti. Samo mali broj njih, oko deset odsto, uspe da stupi u tu zonu svetlosti. Oni kojima je to uspelo, tvrde da im je ta svetlost pružila osećanje totalne, neograničene ljubavi koja se rečima ne da opisati. U tom slučaju dobijali su odgovor na sva postavljena pitanja - postajali su sveznajući.

    Zanimljivo je, a ujedno i veoma čudno da su svi oni koji su u kliničkoj smrti stigli do te zadnje faze, po povratku u život, bili veoma vitalni i prosto zračili krepkošću. Pretpostavlja se da doživljaj kliničke smrti možda izaziva neku biohemijsku promenu u organizmu i utiče na razmenu materija, odnosno pobuđuje neku vrstu uspavane praživotne energije.
    U srednjem veku nastala je literatura zvana 'Ars moriendi' - Umetnost umiranja. Njen cilj je bio da pouči kako valja dostojanstveno umreti sa što manje psihičkog i fizičkog bola. Pouke te literature glase: u času smrti veoma je važno da uza se imate dobrog prijatelja, nekoga ko saoseća sa vama i olakšava rastanak od života. No od takve 'lake smrti' danas smo više udaljeni od samrtnika u srednjem veku. Ophođenje sa bolesnicima koji umiru po bolnicama, na odeljenjima za intenzivnu negu, kruto je i bezlično. Samrtnici se priključe na aparate ili se prepuste da se sami izbore sa smrću. A donedavno, čak i u XX veku, većina ljudi je umirala u krugu poreodice okružena najbližim srodnicima, uz njihovu brigu i pažnju. Danas se uglavnom umire po bolnicama, pa se ne može govoriti o 'lepoj smrti'.
    Postoje ustanove koje vode računa o ljudima kojima je suđeno da umru. To je pokret 'Hospicija' koji je ustanovila Engleskinja Sesil Saunders 1967. Hospicije su zapravo bila srednjevekovna svratišta za hodočasnike. U tim ustanovama, koje su danas rasprostranjene širom sveta, samrtnicima, u prisustvu najbližih, timovi lekara, socijalnih radnika, psihologa i duhovnika, u prijatnom okruženju nastoje da pruže sve uslove za, što je moguće, lakše i bezbolnije umiranje.
    Budistički sveštenici koji opušteno i bez straha dočekuju smrtni čas, ovim rečima se obraćaju svojim učenicima: 'Zašto s takvim žarom nastojite da saznate šta će se zbiti sa vama u samrtnom času i interesujete se za zagrobni život? Bolje pokušajte da sredite svoje sadašnje bitisanje i svoj životni vek proživite spokojno, srećno i dostojanstveno!'


    Na pitanje da li posle telesne smrti postoji nastavak života, danas se već nude mnogi odgovori. Postoje ispitivanja, pa čak i nekih lekara, koji se bave doživljajima bolesnika tokom takozvane kliničke smrti.
    Mnogi se boje smrti zato što je to za njih definitivan i bespovratan kraj. Ali, oni koji znaju (ne oni koji samo veruju) imaju sa smržu drugo iskustvo. Oni znaju da je smrt samo jedan prethodni stadijum, predah između pojedinih otelotvorenja, odnosno put ka jednom višem obliku.
    Svaka religija ima svoj sopstveni način kojim čoveka priprema za smrt. Oni koji nisu vernici, a ukoliko njihov nazor proističe iz naučnih saznanja, mogu da traže podršku u rezultatima ispitivanja koja se odnose na život i smrt. Smernice ovih ispitivanja odredili su tanatolozi kao što su doktor Rejmond Mudi (slika levo) ili Elizabeta Kibler-Ros. Neki drugi mogu mnogo toga da nauče iz gore spomenute 'Tibetanske knjige mrtvih', ako se bliže upoznaju sa sferom u kojoj se susreću sa svim prikazama i unutarnjim bićima tokom prvih trenutaka posle smrti - sa astralnim svetom.
    Poruka 'Tibetanske knjige mrtvih' opštečovečanska je i ona može da pruži utehu i verniku i ateisti, a to je - da postoji posmrtni prostor. Ali, šta ovakav stav može da pruži jednom hrišćaninu, Evropejcu koji život i smrt shvata realistički ili čak materijalistički? Možda će mu pružiti mogućnost da razmišlja o tome da ono šta on negira ipak postoji nezavisno od njega.
    U tom pogledu od izuzetnog su značaja izučavanja dr Rejmonda Mudija koji je godinama ispitivao slučajeve kliničke smrti i doživljaje ljudi koji su bili u tom stanju. Između ostalog, ustanovio je da su pacijenti svoje doživljaje opisivali slično onome što je navedeno u 'Tibetanskoj knjizi mrtvih'. Danas se češće nego ikada ranije događa da ljudi budu vraćeni sa praga onog sveta. Zahvaljujući napretku medicine, u život bivaju vraćeni bolesnici koje bi lekari donedavna smatrali definitivno umrlima. Mnogi od njih sećaju se brojnih pojedinosti, a neki ono što im se dogodilo shvataju kao milostivo dopuštanje da bace pogled iza zavese koja nas deli od zagrobnog života.
    Na osnovu iskaza koje je dr Mudi sakupio, ispada da su se pred mnogima koji su doživeli kliničku smrt, i pošto su prošli 'tunelom', pojavili rođaci, prijatelji, a vrlo često i svetlosna bića koja su se sa njima sporazumevala bez reči. Zatim im se u trenu prikaže ceo njihov život, dobra i rđava dela, propuštene prilike, zasluge i ogrešenja. Mnoga od ovih događanja veoma su slična onima koje se navode u starim tibetanskim ili egipatskim spisima.





    Pa, šta se to onda događa posle smrti? To je pitanje na koje će svako od nas dobiti odgovor kada za to dođe vreme. Elizabeta Haih i mnogi drugi mistici koji su sposobni da vide i znaju, kažu da prilikom umiranja, kad čovek gubi čula, dolazi do prekidanja 'srebrne vrpce' (prilikom poslednjeg izdisaja), vrpce koja vezuje duh za telo. Poneki mistici tvrde da prilikom umiranja većina ljudi pada u duboki san. On im pruža potreban spokoj i omogućava da zaborave na bolove koje su trpeli i životne nedaće.
    Oni koji duhovno nisu napredni, pokušavaju da se što pre vrate u život, odnosno nazad u materijalno telo, zato što im nedostaju snažne emocije koje mogu da dožive samo u materijalnom svetu. Nasuprot njima, duhovno napredne ličnosti pokušaće da krenu ka višim oblacima.
    Prilikom tog prelaska duša se nalazi u različitim stanjima svesti. Visoko odgojena duša prolazi kroz ovu prelaznu fazu pri punoj svesti i njoj u susret obično dolazi duhovni učitelj ili neko drugo važno duhovno biće. Takva duša ispunjena je željom da stane pred takozvani sud, koji doduše ne izriče kazne, ali će zato preispitati svaku misao i delo dotične osobe tokom celog njenog života. Na osnovu toga duši će biti određeno dalje 'učenje', kao i mesto i vreme njegovog trajanja. Napredna duša želi što pre da pristupi pred ovaj sud koji o tome rešava.
    Međutim, većinu duša čeka drugačija sudbina. Biće im dodeljeno odlaganje, neka vrsta odmora, kako bi se odmorila od života. Oni koji čeznu da se sretnu sa članovima porodice i prijateljima koji su već na 'onom svetu', dobiće priliku za to.
    Ali, neki su veoma iznanađeni. Kad se samopouzdani, pobožni ljudi uvere da su mrtvi, oni očekuju da budu odvedeni do mesta svetlosti i slave. Kada se to ne dogodi, postanu ljuti. Moralno slaba, umereno zla ili grešna osoba, blagodareći pouci koju dobija, uviđa svoje greške i želi da se popravi. Međutim, oni koji su bili uvereni da je njihov život na zemlji bio za svaku pohvalu, očekuju nagradu. Ti ljudi obično su tokom zemaljskog života bili veoma kritički nastrojeni prema drugima, osuđujući ih što, recimo, ne odlaze u crkvu i slično, iako ništa nisu znali o njihovom duševnom i duhovnom životu.
    U stvari, većina ljudi pogrešno procenjuje ono što je suština dobrog dela. Dozvoljavaju da budu zavedeni spoljašnjim znacima poštenja i dobročinstva, pa su ubeđeni da su život proživeli kako treba ukoliko je svet smatrao da su bili 'bogobojazni i dobri'. Za njih je važan utisak kakav su ostavljali i ono šta su drugi o njima mislili, pa to smatraju svojim duhovnim napretkom. Zato je od tolike važnosti biti iskren prema samom sebi, po onoj poznatoj izreci - spoznaj samog sebe! Čak i kad čovek ne veruje u boga, ali kad svoju misao usmerava prema višem biću, on može dostići onaj isti cilj koji postiže pobožan čovek pridržavajući se smernica koje propisuje crkva.
    Čovek koji ni u šta ne veruje ne može očekivati da mu u duhovnom svetu u susret izađu duhovna bića. Jer, ako negira postojanje višeg sveta, pri ovom svom povratku kući on ne može biti dočekan kao da se ništa nije dogodilo. Na to je ukazao još Isus Hristos. Jer, sve podleže strogom duhovnom redu. Svaki čovek sebe određuje svojim mislima i svojim delima, niko drugi nego on lično odlučuje o presudi koja će mu diti izrečena. Na osnovu onoga što jedno biće donosi u duhovni svet, biće mu dodeljena i sfera kojoj pripada. To potvrđuje i citat iz Bagavadgite: 'Ko se klanja bogovima, on će dospeti bogovima, ko se klanja precima, dospeće precima, a moji poštovaoci doći će meni'.
    Glavni smisao prethodnog života jeste pomoći duši da nađe put kako bi odužili karmičke dugove. Među najteža iskustva tek pristigle duše spadaju griža savesti i žalost koje će osetiti kad sve bude videla očima drugih ljudi i kad shvati kako ih je povredila i šta je sve propustila da uradi.





    Često se pitamo šta će se dogoditi sa onima koji su se teško ogrešili o druge ljude. Biće im dato vreme. U budućim životima moraće da savladaju mnoge prepreke i da žive u veoma teškim uslovima. Recimo, moraće da trpe istu onakvu nepravdu, bolesti ili sakaćenja kakve su naneli drugima. Samo na taj način duša će biti očišćena, a duh obogaćen saznanjima. Oni koji su mnogima naneli veliki bol neće imati pristupa ni u niže sfere, već u takve koje ovde na zemlji nazivamo paklenim, ali iz kojih, posle određenog vremena, mogu da krenu putem uspona.  Važno je da promene način razmišljanja i da shvate u čemu greše.
    Svakoj duši pružena je mogućnost da radi na onom nivou na koji je svojim razvojem dospela, kako bi okajala što veći broj karmi i shvatila u čemu je grešila. Po prelasku na onaj svet razvoj svakog pojedinca je različit i zavisi od stanja svesti. Za snažnu dušu to predstavlja radostan rad. To je stupanj u kojem neke religije govore o čistilištu.
    Kada na onaj svet stigne jedan častan čovek, obično mu se dodeli neko vreme da se odmori, da mu se objasni nova sredina, da se prilagodi. Ponekad prođu godine dok ne bude pozvan pred božiji sud.
    Materijalistički orijentisane duše koje poriču mogućnost postojanja života posle smrti, tonu u duboki san koji može veoma dugo da potraje, ponekad i stolećima. Ali, one se i u snu 'regenerišu' i leče. Posle takvog sna spremnije su da rade na svom razvoju.
    Još niže osobe su one jakih emocija - pune mržnje i slavoljublja - koji ih vuku ka zemlji. One žive od vitalnosti živih ljudi. Njihov je cilj da se što pre otelotvore. Ponekad im to i uspe, pa svojim novim roditeljima donose novi život u kojem nastavljaju sa svojim starim načinom života, čak ne uviđajući da su mrtve. Mora doći do jakog potresa da bi se potrudile i iz astrala krenule dalje.





    Kakva je sudbina onih koji na Zemlji nisu ništa znali o Hristu i njegovom spasiteljskom činu? Duhovna bića koji su kao ljudi pripadali nekoj drugoj religiji a ne hrišćanskoj, biće u duhovnom svetu poučavani o Hristu. Osnivači religija kojima su se ovi ljudi priklanjali kao svojim učiteljima - Buda, Konfučije i drugi - bili su u izvesnom smislu Hristovi prethodnici. Njihovi će sledbenici biti u duhovnom svetu poučeni o Hristu i tamo će oni usvojiti učenje: 'Niko ne može stići do Oca osim kroz mene'.
    Roditelji koji su izgubili svoje dete trebalo bi da znaju da duše onih koji su umrli u ranom detinjstvu rastu do pune zrelosti u takozvanim dečijim rajevima koji odgovaraju određenim uzrastima. U duhovnom svetu dete se isto tako polako razvija kao u onom materijalnom. U današnje vreme u zamljama u razvoju umire veliki broj dece. Sva ta deca dospevaju u dečije rajeve gde se o njima brinu sa mnogo ljubavi koja ubrzava njihov duhovni razvoj. I tako sve ima svoj razlog i svoj smisao.
    Jednoj ženi se u snu javila pokojna stara majka, ali je bila lepa i mlada, mnogo lepša nego kakvu ju je on azapamtila. To je jedno od radosnih iznenađenja. Oni koji su to svojim životom na Zemlji zaslužili, pri stupanju u duhovni svet postepeno se podmlađuju. Kada se prilagode zakonima koji vladaju u duhovnom svetu, ta im se mladost trajno ostavlja.


    Naš pravi dom je duhovni svet. Ali, samo duhovno razvijeno biće u stanju je da se priseti svojih ranijih života i povrataka. Umreti pri punoj svesti smatra se blagoslovom, baš onako kako je sa Božjim imenom na usnama umro Gandi.Ako bi prilikom umiranja čovek želeo da svoju svest prenese u buduću inkarnaciju, mora da to nauči (recimo uz pomoć joge). Ako je čovek uvežban da svest premešta iz mozga i srca u druge delove tela, onda svest u njima može da preživi strašan sudar psihičkih sila do kojeg dolazi u trenutku umiranja (u kojem svako izgubi svest). Zatim će mu uspeti da prenese svoje 'jastvo' i moći će svesno da se 'preseli' iz tela.
    Ko se plaši smrti, njemu nudimo Sokratovu misao: 'Bojati se smrti to je kao smatrati sebe pametnim, a ne biti pametan. Niko ne zna nije li smrt možda onaj najveći blagoslov dat ljudskom biću, a ipak je se plaši kao da je sasvim siguran da je smrt najveća nesreća'.